Srednjovekovna

1. Најстарије словенско житије: особености композиционе структуре

Прво и најстарије житијно дело словенске литературе посвећено је Ћирилу и написано је око 870. године. Претпоставља се да је било готово за прву годишњицу Ћирилове смрти. Писац је непознат, мада постоје претпоставке да су га написали Методије или Климент (писао „Похвалу св. Ћирилу“ – сличности). Овај текст има високе квалитете и могао је да утиче на каснија словенска житија.Композиција и садржај дела:
1) краћи увод у којем се говори о Божјем милосрђу, који је послао патријархалне оце; помиње се јунак од Бога одабран – Константин, први словенски учитељ..
2) подаци о родитељима: отац му се звао Лав, био је племенитог рода, служио је као војни заповедник, истичу се његове врлине: правоверан, праведан; спомиње се и домовина – Солун.
3) рођење јунака: био је седмо дете (симболичан број), када је био мало дете није хтео дојиљу, већ само мајчино млеко (остаје од доброг корена). Помиње се Лавова забринутост за Константина који се нада да ће га „отац и васпитач“ хришћана преузети на бригу. У седмој години Константин сања: тражи се да од много девојака изабере себи једну за жену. Он бира девојку светог лица, која се зове Софија (бира мудрост). Родитељи схватају смисао сна и упућују га на тај пут.
4) у време лова на коњима, са птицом на рамену, Константин одлази у лов са племићима. Ветар се подиже и односи му птицу. Дечак постаје тужан и два дана не једе. Константин, већ одрастао, сам схвата алегорију: у том лову је у ствари Бог уловио њега. Схвата да је живот пролазан и да не треба да се веже за земаљско. Паралелно са овим, прича се о школовању јунака у разним раздобљима. Константин је за узора изабрао Григорија Богослова, једног од највећих црквених отаца (читао је све његове књиге, на зиду своје собе држи крст испод којег се налази похвала Григорију).
5) Константин запада у стање неутешности због неспособности да продре у речи поједииних беседа.
6) долази до преокрета: брзина којом Константин схвата ствари, брзо се пронела на двору, он добија позив да дође у Цариград. Школовање у Цариграду (један од најлепших момената у делу) – његови учитељи су тадашње најчувеније личности.
7) Константин је избегавао женидбу. Чиновник код којег је становао, нуди му ћерку и неко од високих звања, али он то одбија: „то је велики дар за оне који за њим чезну, али ја желим прадедовску част и Божије окриље“. Постаје библиотекар.
8) даље се говори о Константиновим мисијама код Сарацена и Хазара. Беседа Јовану Граматику (припадао иконоборачком покрету). Истиче се добра композиција дела и усклађеност мотива, до изражаја долази Константинова снага ума; описане су конкретне ситуације у којим асу дочарани призори његове духовне снаге.
9) пред крај једне од мисија одгонетава тајну Соломонове чаше, на којој је на јеврејско-самарићанском језику било записано пророчанство о Христу. Затим се говори о Ћириловом одласку у Рим, спору са тројезичницима (тврдили да су „свети“ језици само јеврејски, грчки и латински).
10) последњи дани, смрт и сахрана. Ћирило обољева, привиђа му се Божији лик, он облачи хаљине и десет дана пре смрти се замонаши. Помиње се и дуга Ћирилова молитва Богу да сачува „вредно стадо коме је он био постављен за пастира“ (Словене) од безбожне злобе, тројезичке јереси итд. Методије затим моли папу да Константина однесе у манастир у Малој Азији. Међутим, неки људи траже да се он сахрани у самом Риму. На крају, сахрањен је у Цркви св. Климента. Верује се да су закован ковчег покушали да отворе после седам дана, али то није било могуће. Говори се да се појављивала његова икона над гробом, а људи су касније долазили са свећама да се моле на том гробу.
У овом делу је уочљиво приповедање са великом љубављу и топлином; пажљиво бира лирске елементе. Уз то, постигнут је висок степен историчности и дата је опсежна Константинова биографија.
2.Prva slovenska filološka rasprava: argumenti u odbranu slovenskog pisma i književnog jezika
Smatra se da je rasprava Skazanje o pismenima nastala krajem 9. ili početkom 10. veka , napisao ju Crnorizac Hrabri tj. čovek koji se krije iza ovog pseudonima (bugarski car Simeon, Jovan Egzarh ili Naum?). Delo pokušava da iznese argumente u korist bogosluženja na slovenskom jeziku, praveći paralele sa tradicijom grčkog jezika. U uvodu govori šta je bilo sa Slovenima pre nego što je Ćirilo stvorio pismo – došavši na Balkan ostvarili su kontakt sa Grcima i Latinima i koristili njihova pisma za beleženje svojih reči i tada su nastajali problemi (u vizantijskom vremenu se recimo umesto B izgovaralo V i nije postojalo Ž- kako onda izgovarati Bog ili život?). Javila se potreba za sopstvenim pismom, koje je stvorio sveti Konstantin Filozof-Ćirilo i koje je sadržalo 38 slova, početno az. Prva zamerka je preveliki broj slova u odnosu na grčko koje ima 24-ali ono ima i 3 broja i 11 dvoglasa, ukupno takođe 38. Sledeća je da Bog nije stvorio slovensko pismo, da su grčko, latinsko i jevrejsko starija (na ova tri jezika su i natpisi na Hristovom krstu)- Bog je prvo stvorio sirijski kojim je i Adam govorio, sve do gradnje Vavilonske kule, kada su ova tri nastala. Pre toga Grci nisu imali pismo za svoj jezik već su koristili feničansko. Sa jevrejskog na grčki je Sveto pismo prevodilo 70oro ljudi dok je Ćirilo na slovenski sam prevodio knjige. Slovensko pismo je svetije od grčkog jer ga nisu stvorili pagani.
3. Специфичности Савиног Житија св. Симеона (ктиторско житије као тип)

Прво српско житије, настало око 1208. Ушло је у састав Студеничког типика. Обичај је био да типик почиње биографијом оснивача, који би се сваког месеца помињао. Ово житије је једно од најскладнијих и најлепших. Приликом писања св. Сава се ослонио на постојеће изворе (нпр. Хиландарску повељу). Користио је и своје белешке и писма браћи у којима је спомињао Немању, описивао развој његове болести. Постоје мишљења да је у овом житију Сава веома мало места поклонио Немањином световном животу док је био владар и да је пренагласио његов монашки живот. Ово није тачно јер у прва 4 поглавља Сава говори о владавини Стефана Немање, о томе како је проширио државу, подигао задужбине и био пријатељ са византијским царом. Ту се налази и поређење Немање са Соломоном и са царом Константином као првим хришћанским владаром. Када је учврстио територију, окреће се духовним преокупацијама: размишља о души и судбини, одлучује да напусти престо и да се замонаши. На крају житија се описује Немањино боловање, смрт и сахрана. Сава се није упуштао у описивање тзв. „светих чуда“ јер Немања још није био канонизован.
Композиција овог дела је специфична јер се не полази од Немањиног рођења (Сава није имао податке о рођењу и крштењу), већ од настанка Студенице. Да читалац не би остао ускраћен, Сава пише да је Немања рођен на Зети, да је два пута примио покрштење, два монашка чина и да је због историјских околности сахрањиван два пута (све у вези са Немањом је чудно..).
У житије Сава уноси делове Хиландарског типика и Стефанове Хиландарске повеље, а боловање и смрт Сава не преписује, већ га се присећа.

4. Поступци у изграђивању владарског лика Стефана Немање у Стефановом Житију светог Симеона

Шире од Савиног, прво опсежно житије у српској књижевности, писано према свим књижевним правилима за ту врсту. Писано за потребе Немањине канонизације, није намењено само монасима као Савино. Стефан се обраћа сабору српске земље да пред њима исприча Немањин живот (први пут можда читано у некој свечаној прилици), у више наврата се обраћа властели. Увод је овде доста сложен, говори се о родитељима, домовини и рођењу Стефана Немање. Стефан о свом оцу говори као о свецу (говори о чудима). При крају је похвала, која је нека врста резимеа (уобичајени житијни завршетак). Стефан осветљава Немањин владарски лик опсежније него св. Сава, даје значајне обрасце каснијим писцима владарских житија. Он говори доста усаглашено о јунаковој ратничкој историји и његовој духовности, добрим делима и милосрђу, тако да се постиже јединствена слика о јунаку. Осећа се снажно присуство историјског у појединим личностима и збивањима. Ово житије је сложеније од Савиног и по стилу: поетски (похвала Симеону, похвала Часном крсту) и приповедни слој. Занимљива композиција, снажна повезаност увода и остатка текста. Стефан уноси ремећење временског плана указујући на будућност („роди дете које ће бити…“). Овакав приступ се још више примећује код Доментијана. На крају се налази 10 чуда: 3 чуда исцељења, 6 чуда заштита домовине, још једно накнадно додато чудо.
Св. Сава је више осветлио монашки лик св. Симеона упоређујући га са најистакнутијим представницима монашког реда, док се Стефан концентрисао на изграђивање владарског лика Стефана Немање (праведни хришћанин), користећи негативну компарацију са његовом браћом („поседнути ђаволом“). Немања је приказан и као заштитник домовине и као Симеон мироточиви. Стефан је био сведок многих збивања у току Немањине позне владавине. Сазнања којим је располагао била су довољна за успостављање аутентичне слике простора, времена и дела јунака. Стефан посебно апострофира истинитост исказа, а ослања се и на усмене изворе. Писац прибегава владарској концепцији житија и житија која су посвећена светим оцима. И поред типизације ликова, важна је историјска црта Немањиног лика. Стефан примењује разноврсне приповедне поступке, што доводи до живости дела. Даје ауторске коментаре. Увећава се тежња ка сложенијим ефектима у грађењу уметничке визије.. Нарочито је лирски слој сложен: микро-жанрови и лирски пасажи. Постиже изузетну уравнотеженост лирских и наративних делова. Занимљива композиција: низање мотива по житијној схеми, сагласност између увода и осталог дела житија. Увод је програмско место, нака врста нацрта за излагање о Немањи, централна тема је Божије милосрђе и избор владара. У њему се налази кратка историја људског рода и уводи се паралела између Немање и Адама: у Немањиној младости, дешавају се ствари као Адаму и Еви (искушења ђавола). Стефан први прибегава антиципацијама, али са мером. Већ на Немањином рођењу, он га представља као владара. Похвала има епилошку функцију: у њој се сусрећу сви наративни поступци, а она сама повезује се са осталим делом текста. Присутна је да би додала оно што је раније изостављено, а у њој постоје и реторске питања и анафорске структура.
Немањин владарски лик представљен је на два плана: кроз освајања, Стефан даје Немањину ратничку историју, а преко градње цркава приказуј његова добра дела. Стефан постиже хармонизацију ова два плана. Заокрет у приповедању се јавља у 8. поглављу, где се приказује суштински преобртажај јунака кроз монологе, молитве и микро-портрете јунака, а ово место је слично као и у Хиландарској повељи и Савином Житију св. Симеона. У грађењу Немањиног монашког лика Стефан се служи и личним осећањима, а Немању пореди са оснивачима монаштва, јер се он као монах показао као највреднији и најбољи. Средства која писац користи у карактеризацији су: управни говор (веома ефектно), унутрашњи монолог, молитва и библијске паралеле. Управним говором писац постиже индивидуализацију лика. Оно што се условно може назвати унутрашњим монологом су Немањина размишљања о Растковом одласку. Издваја се молитва св. Ђорђу, када је Симеон био заточен у пећини, а у 8. поглављу се налазе две молитве: једна преузима мотиве из библијске приче о богаташу, Немања размишља о свом животу (молитва неразлучива од унутрашњег монолога).

5.Микро-жанрови у Доментијановом Житију Св. Саве

Доментијан пише 40-60-их година 13. века. На једном месту каже да је „последњи Савин ученик“. Неки тумаче да тиме жели да укаже на веродостојност свог дела, коју оно није поседовало, а већина сматра да то значи да је најмлађи Савин ученик. Доментијан је пратио светог Саву на путовањима и учествовао у преносу његових моштију у Милешеву. После Савине сахране, Доментијан одлази на Свету Гору, где живи у Савиној ћелији и ту пише житије. Оно је сачувано у веома малом броју преписа. У једном препису година настанка недостаје, у друга два године се разликују (1242-3. и 1253-4). Детаљи које Доментијан користи потврђују да је било писано убрзо након Савине смрти (1242-3), док се с друге стране чини невероватном чињеница да Доментијан 20 година после тога ништа не пише. Око 1260. бива изабран за духовника хиландарског братства и од тада борави у кули Хиландаара Пирг преображења спасова. Ту је око 1264. завршио Житије св. Симеона. После 1264. нема трага Доментијану, вероватно је убрзо умро.
Житије св. Саве је међу најзначајнијим остварењима српске књижевности средњег века, али и најсложенијим. Пре њега су о св. Сави постојала само кратка, пролошка житија, која су његов лик обрађивала фрагментарно. Писац је сигурно на њему дуго радио, са нарочитом вољом и и изграђеном концепцијом. Ово житије је реторско житије. Парадоксално, све што знамо о св. Сави је из Доментијановог житија. Он поступа као историчар и уноси садржаје са документарним карактером (преузете из извора) – аутентична је нпр. Савина беседа о вери. Често се ослања на сведоке и помиње их, дајући тиме историјску важност делу.
Иако се очигледно ослања на претходну традицију, Доментијан је тематски обогатио и поетски оснажио жанр тежњом ка новим идејно-структуралним моделима. Дела су му сложена и због публике, наиме, ова житија су намењена одабраним читаоцима, међу њима и цару Урошу I и српском двору; ове околности утицале су на интерпретацију и приступ стварању дела. Преписивачка традиција, пак, указује и на то да је дело читано у манастирима.
Дело има 33 поглавља (симболичан број), стилско-уметнички је веома сложено и дај еобиље садржаја и значења, а прати Савин живот од рођења па све до смрти, али и његово доба и догађаје из српске историје. Често се овом делу замера непрегледност услед мноштва материјала. Дело има и значајну историјску вредност. Уноси целу повељу о аутокефалности српске цркве, Савине посланице преписане са оригинала, беседе. Истиче истинитост речи, позива се на сведоке свог времена, а наводи и мишљења истакнутих личности о Сави. Он се, као писац, налази у позадини дела.
Доментијан представља нове амбијенте (Палестину, Синај) које путописно уобличава, дајући и маршруте Савиних посета и пратећи његов духовни доживљај.. Први пут је у овом делу дата комплетна историја изградње Хиландара, уз приповедање о томе шта је све Сава чинио.
Композиција дела је изузетно промишљена, дело је вишеслојно, а неки од његових нивоа су изузетно значајни за разумевање поруке дела и за откривање битних својстава јунака. Основни принцип је хронолошко ређање догађаја (рођење, крштење..), а последњи моменат описан у овом делу је пренос Савиних моштију. Писац се држи житијне схеме (тип: житије црквеног поглавара), а тежиште је стављено на избор Саве за архиепископа (15. поглавље). Доментијан детаљно и подробно описује Савин пут у Цариград код патријарха. У делу се изграђује паралела Сава – Христ (33 поглавља). Похвале у композиционој структури имају улогу да повежу и заокруже мотиве и јављају се на карактеристичним местима (након зидања Хиландара, чиме се завршава један период Савиног живота, након преноса Симеонових моштију и Стефановог крунисања за краља) и формално су распоређене, а у оквиру њих постоји анафорско устројство. У прве двбе похвале то је анафора „обојица“ – чиме се потенцира значај Саве и његовог оца и прави смела паралела са Оцем и Сином. У трећој похвали, такође снажној, остварена је анафора „тројица“ (додат је Стефан Првовенчани) и паралела са Светом Тројицом.
Иако и код Стефана Првовенчаног постоје антиципације, оне се код Доментијана јављају још чешће, помоћу њих писац премошћује јаз. Први пут се антиципација постиже у молитви Немање и Ане; обично родитељи од Бога траже сина који ће им бити утеха у старости, док њих двоје траже сина „који ће силом испунити отачаство и довршити њихово дело“. Доментијан се посебно осврће на дететово име и узима га за животну категорију: Растко ће узрасти божанским делима, биће „светилник који расте и светли се Божјом благодати“. Етимологија имена ефектно је припојена симболици светлости. Доментијан приповеда да је Сава о празнику св. Богородице дошао у Ватопед, одао се строгом подвигу, распео тело подобећи се Христу, ражегао се жељом Христовом. Сава се обраћа Богу молитвом да управи његове ноге у Јерусалим, чиме Доментијан даје назнаке о ходочашћу које је касније реализовано (у 27. поглављу). Почетак Савиног пута у Јерусалим је Ватопед. Антиципација се завршава паралелом са Јованом Крститељем (а Немање и Ане за Захаријем и Јелисаветом).
Важну улогу у структури заузима Савина посланица родитељима, одговор на њихове молбе да се врати кући. Сава се не враћа, већ позива и оца на Свету Гору. Будућа дешавања која се тичу Немање, у ствари су испуњење Савиног прорицања. Сава га је довео на место где ће добити благодат и постати мироточив. Пандан овом програмском месту је приказ Немањиног посмртног јављања Сави да би му предочио шта Бог са њим намерава. Дешава се у сну: весео и обасјан светлошћу, Симеон теши сина и говори му да је стигао у „места пресветла“. Доноси му глас да ће ићи на исток, обићи земље и градове, бити рукоположен и чак да ће после смрти постати светац (да ће „душа Савина бити престо Господу“). Кроз ову целину провлачи се и порука о оцу и сину заједно и на небу.
Код Доментијана нема предговора, док постоји завршни део/поговор, који садржи обележја записа: место и време писања итд.
Када говоримо о изграђивању Савиног лика и елементима Доментијанове поетике, примећујемо да писац, тежећи да изгради сложени лик, пише са пажњом и поштовањем, суптилно бирајући стилска средства и поступке. Писац доста говори и о Савином законодавном раду, посебно о састављању Номоканона, организаторском раду, у чији се опис уноси доста чињеница (нпр. избор епископа и подела на епископије). Поучавање се јавља у више наврата, па и кроз беседе о монаштву, чиме се указује на Савин духовни рад, а нису запостављене ни његове дипломатске мисије у време владавине Стефана Првовенчаног. Доментијан афирмативно говори о јунаку, поступно развија његов лик и врши семантичко и поетско наслојавање. Историјско-реални план прелази у одређену поетизацију – писац не посматра догађај сам по себи, већ сагледава необичне детаље и моменте, сагледавајући виши смисао онога што се дешава. Говори се о Сави као о неком ко читавог живота делује по Божјем промислу и плану. Иако је од почетка савршен као личност, он се усавршава знањем. При грађењу Савиног лика, користи средства и директне и индиректне карактеризације. Непосредно испољавање јунака огледа се у употреби молитви, беседа и посланица као композиционо-стилских места у делу.
Молитве представљају лирски слој дела, у којем се изразитом експресивношћу и емоционалношћу твори духовни свет јунака и приказује његов однос према Богу. Доментијан се у овим деловима текста доста ослања на Псалме, има доста псаламских фигура и стилско-синтаксичких решења. Један део молитви, упућен Богу Сведржитељу, посебно се издваја. Ове молитве се појављују на оним местима у тексту где Сава жели нешто изузетно, као нпр. да Симеонове мошти постану мироточиве или да оживи његов брат Стефан (кога је касније САва замонашио). Оживљавање умрлог, које и у Библији представља највеће чудо, Сава је тада учинио и клонио га се да би био прво прослављен на небу, па тек нда на земљи. Сава се обраћа Богу у посебном емоционалном стању – вапијући, преклањајући колена – што све одређује интензитет молитве. Најлепша и најскладнија је Савина предсмртна молитва, у којој су искази већином псалтирског порекла. Доментијан овде изједначује Саву и Давида пророчког дара, а избором секвенци указује нам на духовно стање и телесну слабост јунака. Утисак који ствара овај део је смирено очекивање смрти и радост. Необичан пандан Савиној молитви је обраћање Господа Сави у коме му Свевишњи наговештава посмртну судбину: Сава ће добити обећне награде и посмртни живот.
Беседе оцртавају Саву као духовног пастира. Теолози тврде да је САвина дуга беседа о правој вери аутентична и да се Доментијан приликом састављања овог дела, који има троделну структуру, ослања на документе. Дух беседе је Савин и изражен је његов беседнички дар.
Посланице су дате у епистоларној форми и нису све аутентичне, већ је неке саставио Доментијан за потребе дела. Прва, коју је, по повратку из Никеје, Сава послао брату Стефану, јесте аутентична. Најважнија је друга посланица родитељима, у којој се даје антиципација Немањиног живота, а указује се и на Савино познавање карактера монашког живота. У њима често Сава даје поуке.
Управни говор је редак, дијалошке секвенце се више јављају као изузетак него као правило. Њему се прибегава због веће убедљивости аргумената и сл. Занимљиви су дијалози везани за чуда, којима се представљају детаљи, притом су наведени сведоци догађаја. Један дијалог налази се и у делу када Сава сретне разбојнике, када га ухвате гусари.
У раној фази развоја житија нема правих унутрашњих монолога. Нема га ни код Доментијана, осим оног у ком Сава размишља о одласку на Свету Гору. У индиректној карактеризацији, Доментијан се служи разноврсним средствима, а најзначајније су библијске паралеле, у којима се Сава пореди са оснивачима монаштва, важним црквеним оцима (попут Кирила Александријског) и сведочења угледних и утицајних личности попут Савиног духовног оца, Макарија (овај поступак се појављује и код С. Првовенчаног, али код Доментијана је много више заступљен). Занимљиво је да Сава није имао духовника у Ватопеду, већ му је духовник био пустињак. При крају, када Сава путује у свете земље, византијски патријарх говори о Сави пред скупом. Савин светогорски лик је до детаља описан: подвизивање, тежње итд. У естетском смислу највреднији је опис Савиног мистичног доживљаја приликоом посете Панонској гори, када је просветљен. Не занемарујући светачки лик, Доментијан приказује и Савину ктиторску активност, градњу манастира Хиландара, који први пут са Доментијаном добија комплетну историју, али и Савин рад на црквено-правним списима, као што су Номоканон и Карејски типик. Доментијан указује и на Савину жељу да упозна изворне јерусалимске литургијске обичаје, тежи да се упозна са првобитним видовима монашког живота.
Чуда имају посебну улогу у грађењу лика светог Саве. Док се у другим делима она јављају после смрти свеца, овде их има још на почетку, као и на готово свим битним местима у тексту. Три чуда се дешавају на Светој Гори: 2 на почетку монаштва, треће после постављања за архиепископа (преображавање разбојника у богоугодног човека). Један део чуда се догађа током боравка у Србији: исцељење непокретног човека у Жичи и оздрављење брата Стефана. Три чуда се дешавају на мору (друго Савино путовање у свете земље) и она истичу паралелу Сава – Исус. Говори се и о Немањиним чудима (интересантан моменат: Немања у једном тренутку престаје да точи миро, што је веома лош знак, али када га Сава „замоли“ писмом, он наставља; указује се на духовну везу оца и сина, која траје и после очеве смрти).

6.Библијске паралеле у функцији изграђивања јунака у Доментијановом Житију Светог Саве

Библијске паралеле односе се на бројне личности из Библије: Аврам (праотац), Јосиф (патријарх), Петар итд. По интензитету најзанимљивије су паралеле са Јованом Крститељем и Мојсијем, где су принципи изграђивања другачији. Паралела са Јованом почиње да се изграђује од самог почетка Немања и Ана). Затим, у Растковом бежању на Свету Гору, за шта је добио Божји благослов јер је од младости заволео пустињски живот и угледао се на Јована. Доментијан указује на Савину предност над Јованом јер о њему води рачуна сам Христ, а и Јован је проповедник, док је Сава поглавар читаве државе. Сава је добар изданак од доброг корена, радост и весеље родитељима, исто као и Јован. Паралела са Мојсијем, иако се развија од 6. поглавља, најпотпуније је обрађена у 29. поглављу. Пошто Доментијан не даје, као што је уобичајено, похвалу којом одређује место јунака, ова паралела представља неку врсту резимеа. Овде нема хронолошког реда у ређању мотива, већ се иде по принципу асоцијативности.. Паралела се остварује кроз 30 целина, а истиче се, опет, Савина предност над Мојсијем: Мојсије је угледао леђа Бога, а Сава га је видео у пуној светлости. Ако је Мојсије боговидац, Сава је богоносац – не само да носи Бога у себи већ је и украшен његовом благодати. Основу за поређење дају догађаји из Мојсијевог живота, као што су стварање закона и пролаз кроз Египат, као и нека Мојсијева чуда (претварање кише у град и реке у крв, пресушивање извора и утопљење фараона у Црном мору). У Савином животу се издвајају: путовање у Свету земљу, мирење браће, одлазак код царева и доношење закона. Седам чуда која Сава чини су: чудо са градом (када Сава претвори кишу у лед код византијског цара), чудо с млеком (када се млеко усири успомоћ молитве), са стрезом, с укроћивањем таласа на Сиријском мору, са рибом (приликом пловидбе), са морским разбојницима и са раслабљеним човеком у Жичи.
Житије је негативно оцењивано. При састављању Доментијан је користио текст С. Првовенчаног и руског писца Илариона из 9. века Слово о закону и благодати. Шире су представљени заједнички дани Стефана и Растка, изражена је већа типизација јунака и Немања је приближен идеалном лику. Део који С. Првовенчани даје тек као историјски догађај – Немања добија земљу од византијског цара, Доментијан ће уредити опозицијом исток–запад и симболиком светлости („источни цар је дао од источног царства…“) Ово житије је коришћено у литургијске сврхе, читано је и у целини и у деловима.

Библијске паралеле односе се набројне личности из Библије: Аврам (праотац), Јосиф (патријарх), Петар итд. По интензитету најзанимљивије су паралеле са Јованом Крститељем и Мојсијем, где су принципи изграђивања другачији. Паралела са Јованом почиње да се изграђује од самог почетка Немања и Ана). Затим, у Растковом бежању на Свету Гору, за шта је добио Божји благослов јер је од младости заволео пустињски живот и угледао се на Јована. Доментијан указује на Савину предност над Јованом јер о њему води рачуна сам Христ, а и Јован је проповедник, док је Сава поглавар читаве државе. Сава је добар изданак од доброг корена, радост и весеље родитељима, исто као и Јован. Паралела са Мојсијем, иако се развија од 6. поглавља, најпотпуније је обрађена у 29. поглављу. Пошто Доментијан не даје, као што је уобичајено, похвалу којом одређује место јунака, ова паралела представља неку врсту резимеа. Овде нема хронолошког реда у ређању мотива, већ се иде по принципу асоцијативности.. Паралела се остварује кроз 30 целина, а истиче се, опет, Савина предност над Мојсијем: Мојсије је угледао леђа Бога, а Сава га је видео у пуној светлости. Ако је Мојсије боговидац, Сава је богоносац – не само да носи Бога у себи већ је и украшен његовом благодати. Основу за поређење дају догађаји из Мојсијевог живота, као што су стварање закона и пролаз кроз Египат, као и нека Мојсијева чуда (претварање кише у град и реке у крв, пресушивање извора и утопљење фараона у Црном мору). У Савином животу се издвајају: путовање у Свету земљу, мирење браће, одлазак код царева и доношење закона. Седам чуда која Сава чини су: чудо са градом (када Сава претвори кишу у лед код византијског цара), чудо с млеком (када се млеко усири успомоћ молитве), са стрезом, с укроћивањем таласа на Сиријском мору, са рибом (приликом пловидбе), са морским разбојницима и са раслабљеним човеком у Жичи.
Житије је негативно оцењивано. При састављању Доментијан је користио текст С. Првовенчаног и руског писца Илариона из 9. века Слово о закону и благодати. Шире су представљени заједнички дани Стефана и Растка, изражена је већа типизација јунака и Немања је приближен идеалном лику. Део који С. Првовенчани даје тек као историјски догађај – Немања добија земљу од византијског цара, Доментијан ће уредити опозицијом исток–запад и симболиком светлости („источни цар је дао од источног царства…“) Ово житије је коришћено у литургијске сврхе, читано је и у целини и у деловима.

7. Теодосијев приповедачки поступак

Крај 13. и почетакк 14. века. Настало по заповести свештеног сабора Хиландара. Првенствено је писано за двор и властелу, па је зато доста сложено. За читање овог дела потребно је познавање метафизике и библијског слоја. Уобичајена пракса је била да више аутора пише житије истог свеца. Теодосије као главни извор користи Доментијана, али пише другачије. Доста истиче Савине људске особине. Говори о његовом подвигу да се од младића који поседује све емоције и бриге као и други млади претвори у неког коме је духовна снага потпора. Поглавља су боље повезана наго код Д. и дело се лакше чита. Присутни су лирски садржаји, али сведени на минимум. И уопште, за Теодосија је карактеристична раздвојеност прозног од поетског. Он говори и о свом схватању ове врсте књижевности: она је ту да подстакне и пружи узоре. У уводу Теодосије каже да је савин живот „испричао преподобни Доментијан, јеромонах, а написао Теодосије, монах истог манастира“. У уводу наглашава да није „знање“ примио само слушањем, што указује на то да јеимао и усмене изворе.
Теодосије има заокружен стваралачки приступ, приповеда топлије и динамичније, чиме обезбеђује занимљивост. На почетку одређује пропорције дела и истиче главне мотивске јединице: житије, подвиг у пустињи са оцем (светогорски део житија). Као целину Теодосије издваја Савина путовања и чуда која „наводи само делимично, јер не могу сва чуда стати у житије“.
Док се Доментијан усредсређује на три лика, Теодосије говори углавном о везама Саве и Симеона и та два јунака су код њега издвојена од почетка да краја. Теодосијево житије поседује идеалну житијну структуру и са њом општа житијна места.
У уводу, Теодосије износи своје схватање сврхе писања и назначава изворе. Овај увод ослања се на увод у Житије св. Саве Освећеног Кирила Скитопољског (6. век). Сава Освећени је Растков духовни патрон. Житије и писање су за Теодосија „трпеза за све и свакога појединачно“. Јунак житија представља свеопшти модел понашања, он је пример светости и узор који може да се опонаша. Писац у топосима истиче недостатак свог знања, каже да је „његов дом ума убог“ и да је неспособан да на трпезу изнесе реч анђеоске хране. За писање је потребна реч надахнута богосазнањем, реч јасног језика, зрака светлости. Житије није проста глорификација јунака, нити се њиме придобија лична корист за писца – јунак житија користи читаоцу као водило, мерило и подстицај.
Теодосије се у поетском смислу опредељује за јасност, тежи целовитости, аналошки повезује детаље. Велику улогу играју психолошки план, вредносни судови, емоције јунака итд. Он каже да јунака неће хвалити да га похвалама не би унизио и укорио, јер он прима и саме похвале неба. Теодосије неке Доментијанове поступке упрошћава, библијске паралеле своди на разумну меру, као и реторске елементе и цитате, док ће неке мотиве разрадити подробније од Доментијана (нпр. Савину женидбу). Теодосије указује да се Растку нису дивили само родитељи, већ и велможе, које за њега кажу да ће бити најбољи од све браће. Растко већ у младости не чини оно што се од њега очекује: не забавља се већ окреће главу светим књигама, размишља о пролазности, воли пост, избегава празнословље и кротак је. У својој 17. години суочен је са женидбом. Овде је Савин бег на Свету Гору добро логички покривен његовим познанством са светогорским монасима.. Антологијски је сусрет Растка и руског монаха; монах му прича о Светој Гори насамо, не даје се цео текст већ се Теодосије усредсређује на Савин преображај – њему сузе теку као река и он се поверава монаху. Сава тежи духовном, али нема представу како да до њега дође; међутим, сада сазнаје. Он не жели да женидбом остане љубављу задржан за љубав према телу. Жели да побегне, али не зна пут, а када би га отац у бегу стигао, њега би довео до жалости, а себе до стида. Монах испрва поучава Растка опрезно, без директног позива, али се у једном тренутку дешава преображај у његовом говору („видим да ти душа станује у дубини Божје љубави“); саветује му да набави коња. Сава тражи да оде у лов (да би се удаљио на дуже време). Мајка грли и целива сина, а отац му саветује да се што пре врати.
Теодосије врши карактеризацију ликова кроз дијалоге – другачије говоре војвода и монах. Рељефност и упечатљивост добија се преко његових опсервација и уочавања битних, често психолошких, момената. Читалац осећа промене у расположењу јунака. То је посебно видљиво код монаха у поменутом дијалогу – његово расположење креће се линијом неповерења, потом бојажљивости и на крају самоуверене директности.
Антологијско место је и заједничко подвизавање оца и сина (Немање и Саве) на Светој Гори. „Двојица живе једно да виде“, да постигну највише – боговиђење, и на том духовном путу се допуњавају. Сава пости за двојицу јер је још млад и јак, а Симеон, стар и онемоћао, удвостручава плач.
Теодосије негује неку врсту средњовековног реализма, који се од потоњег разликује по томе што није затрпан детаљима и нема правих портрета, али аутор успоставља целовиту слику приповеданог. Оно што се замера композицији Теодосијевог дела, које је иначе веома добро уланчано (мотиви се везују један за други), је то што Теодосије малу пажњу посвећује микро-жанровима. Овај приговор није на месту јер у делу постоје и посланице и молитве. Оне су, међутим, скраћене, нису дате тако опширно и реторички језгровито као код Доментијана, да не би нарушавале основну структуру, па често посланице имају тек информативну улогу. Теодосије чак први уводи микро-жанр плача, а постоје у овом делу и сегменти чуда и путописа.

8. Психолошки план у функцији карактеризације код Теодосија

Теодосије осветљава психолошку страну главног јунака, развија људске црте, што доприноси реалном доживљају лика. Карактеризацију ликова врши кроз дијалоге – другачије говоре војвода и монах. Рељефност и упечатљивост добија се преко његових опсервација и уочавања битних, често психолошких, момената. Читалац осећа промене у расположењу јунака.Антологијски је сусрет Растка и руског монаха; монах му прича о Светој Гори насамо, не даје се цео текст већ се Теодосије усредсређује на Савин преображај – њему сузе теку као река и он се поверава монаху. Сава тежи духовном, али нема представу како да до њега дође; међутим, сада сазнаје. Он не жели да женидбом остане љубављу задржан за љубав према телу. Жели да побегне, али не зна пут, а када би га отац у бегу стигао, њега би довео до жалости, а себе до стида. Монах испрва поучава Растка опрезно, без директног позива, али се у једном тренутку дешава преображај у његовом говору („видим да ти душа станује у дубини Божје љубави“); саветује му да набави коња. Сава тражи да оде у лов (да би се удаљио на дуже време). Мајка грли и целива сина, а отац му саветује да се што пре врати.Историјске личности су, за Теодосија, и кад су оне владарске и светитељске, на првом месту људи. Стефан Немања је и храбар ратник, бранилац земље и заштитник вере, савршен монах и после смрти чудотворац. Немањина жена Ана није само побожна владарка, већ je и добра мајка. После крунисања у Жичи, у краљу Стефану Првовенчаном се јављају сасвим људске мисли помешане са сујетом којој годи ласкање гостију. Ни архиепископ Сава није једино „истинити исцелитељ безбожних јеретика“, него и „милостива и веома мудра и врло кротка душа, која никад и никога није хтела ожалостити“…
9. Jefimijina Pohvala knezu Lazaru: struktura, motivi
Nastala 1402. godine. Čitav sastav je zamišljen kao pohvala, ali nije dosledno sproveden u svom žanru.Prvi stav (U krasotama ovoga sveta…) ostvarila je kao kratku pohvalu. Drugi, središnji i najobimniji stav (Sada ne predaj zaboravu…) izrastao je u molitvu svetom knezu za opštu i neposrednu pomoć (bitka kod Angore) i posredništvo („hodatajstvo“) kod čuvenih svetih mučenika. Treći i poslednji stav (Na moja mala prinošenija…) obimom je blizak prvom, ali je sadržajem suprotan. Sada Jefimija govori lično o sebi, o maloj nagradi koju čeka, o knezu hranitelju, o „buri ljutoj“ duše i tela.Središnji stav, molitveni, iygrađen je na poznatom motivu životopisačke i književne ikonografije – da pisac ili darivalac „prinošenija“ traži kroz molitvu „zastupljenije“ ili „hodatajstvo“ (posredništvo). Obraćajući se neposredno Lazaru, Jefimija prvo traži od svetoga kneza da od Gospoda traži pomoć za svoja čeda, a zatim da se kod svetih velikomučenika zauzme, te da svi zajedno mole Boga. Uvođenje ovih svetih ratnika u molitvu nije spisateljska slučajnost, već počiva na srednjovekovnom shvatanju o ovim velikomučenicima kao vojnim pomagačima. Lazar je pogibijom „mučenja venac primio“ i tako postao dostojni „sabesednik“ svetih ratnika. Jefimijina Pohvala je svedočanstvo – tekstualno – likovne zaokruženosti kulta kneza Lazara.
10. Особености Цамблаковог приступа изграђивању лика Стефана Дечанског (однос према историјском)

Прва деценија 15. века. Рођен је у Бугарској (у Трнову), део живота провео је на Светој Гори, у Цариграду, Молдавији и Србији (од 1402. до 1409.). Постаје игуман Дечана и на тој позицији остаје до 1406. године, а у манастиру се задржава још три године да би написао нека од својих дела. Касније постаје кијевски митрополит, у Кијеву и умире. Оставио је велики траг у српској књижевности, али и књижевности Бугарске и Русије. Написао је Житије Стефана Дечанског, Службу Стефану Дечанском, Слово о преносу моштију св. Петке. Житије С. Дечанском састављено је за потребе култа С. Д., за шта се претходна житија нису могла употребити јер су имала премало духовних елемената за канонизацију. Служба С. Д. написана је за исте потребе. Упознат са радом Даниловог ученика на исту тему, у којем С.Д. није представљен као светац, Григорије се унапред извињава на непотпуностима ако их буде и наглашава да „други друкчије причају и сваки од ових хоће да утврди своје“. Аутор ће у делу вршити иступања од историјског, што га разликује од житија Даниловог ученика, те се може сврстати у легендарна житија.
Григорије тежи да прикаже свог јунака као троструког мученика – од маћехе, брата и сина. За ослепљење Дечанског Григорије криви његову маћеху, Симониду, говорећи да је опседнута ђаволом, на тај начин штити краља Милутина. „Лукавство жене, које је преварило и Константина Великог да убије сина и Адама извело из раја“. Посебну улогу у овом житију игра св. Никола, који прати јунака и указује му се три пута (овако је исто наклоњен св. Ђорђе Стефану Немањи у делу С. Првовенчаног). Никола се ојављује: 1) у моменту када Стефан бива ослепљен (историјска чињеница је да се ово десило у Скопљу, али аутор догађај премешта у Овче, зато што се тамо налази Храм св. Николе). У тренутку када Стефан, измучен боловима, лежи на земљи скоро мртав, долази Никола украшен светитељском одеждом, са Стефановим очима у рукама и пружа му наду и олакшање. 2) када је Стефан већ 5 година заточен у Цариграду, где га је отац отерао оставивши га без наследства. За време бденија, када су се читала житија и чуда св. Николе, Стефан је задремао и очима срца угледао божанственог мужа. Тада долази до преокрета: Никола враћа вид Стефану, који постаје још смернији у животу. Међутим, он крије своје оздрављење. 3) када се Стефану приближава смрт, Никола долази да му то саопшти. Стефан благодари Богу и вест о смрти прима с радошћу, као прави хришћанин и подвижник.
Битан поступак у сликању лика Дечанског је његов боравак у Цариграду, где је Стефан ревноснији и строжи према себи од монаха. Важан је и изграђени лик византијског цара, који изузетно поштује Стефана. Значајна је епизода у којој Стефан саветује цара како да угуши јерес. Писац ово коментарише с одушевљењем: „какав би он сам тек владар био, када византијског саветује!“ Успут се говори и о другим врлинама Стефановим: побожан, даје милостињу (раздаје злато).
Најпотреснија епизода житија је смрт Стефановог малог сина, коју он прима побожно: није пружио руке да чупа косу, није пустио недостојан глас или реч, само пушта сузу и изговара речи блаженог Јова: „Господ даде, Господ узе“ и захваљује се Богу што дете није искусило зло и огрезло у грех. Једна од основних паралела у делу је управо са Јовом.
Грчки цар шаље свом зету, Милутину, посланике да му пошаље војнике, а у тој експедицији се налази и игуман манастира у којем је Стефан заточен. Игуман нарочито истиче Стефаново саветовање византијског владара и његов непорочни живот. На захтев Милутинов долази до помирења оца и сина, у ком Стефан себе окривљује за растанак, а за оца каже да је „чинио што му је заповеђено“.
Затим је приказана Стефанова владавина и борбе с братом Константином, који покушава да га убије да би дошао до престола. То је друго место у делу где је Стефан у улози мученика. Док код Даниловог ученика има исувише података о ратовању, овде се томе не посвећује толика пажња. Више се говори о изградњи задужбине, што је један од најлепших описа зидања манастира. У овом житију по први пут је посвећена пажња амбијенту, околини Дечана, настанку манастира.
Стефан и трећи пут страда, од сина Душана, који је оцењен крајње негативно (похлепан, син нападач који је оца осудио на најгору смрт), „како се не постиде“, завапиће аутор. Крај делча говори о чудима на гробу Стефана Дечанског, где ће прогледати болесник који не види већ 40 година (Стефан исцељује од болести од које је боловао). Затим следи развијена похвала, беседа о томе како и данас штити задужбину (од челника који присваја), осећа се тежња ка легендарном. На крају – лично обраћање светитељу, што је реткост у средњовековној књижевности. Писац намеће своје утиске и сугестије и не оставља читаоцу да стекне (погрешан) утисак.
Дакле, одступања од историјског се огледају у томе што Цамблак не жели да окриви краља Милутина за смрт С.Д. већ окривљује његову жену Симониду, не говори да је устао против оца, говори о Стефановом односу према Варлаамовој јереси која је настала тек после његове смрти, и за разлику од осталих верзија приказује како је Милутин желео да му се син врати.

11. Опис изградње манастира Дечани у структури Цамблаковог житија

Izgradnja manastira Dečani je u ovom žitiju umetnički najuspeliji motiv. Stefan se usled svoje velike I iskrene pobožnosti pita kako može uzvratiti Gospodu za sve njegove darovei rešava da izgradi hram u slavu Hrista Svedržitalja. Pošto je cilj žitija da Stefana predstavi kao kanonizovanog hrišćanina gradnji manastira koja ga prikazuje u tom svetlu pruženo je dosta tekstualnog prostora, više od, recimo, opisivanja nekih ratnih podviga. Do izražaja dolazi jako estetičko osećanje pisca, on opisuje izbor mesta, tok same gradnje, neobičnost predela (što preuzima iz knjige Mojsijeve). Nakon puno lutanja našao je mesto Dečane u hvostanskim predelima. „А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира.
Прво около подиже град, довољно дуг и широк, утврђен честим кулама, а врата манастира наспрама црквеног лица мало се клоне ка јужној страни. А поврх ових подиже превелику утврђену кулу, тако да је по висини равна црквеном врху. А по зидовима града около прилепљене су ћелије иноцима, као нека птичија гнезда, чему доликује реч пророка: "Бих као птица која се усамила на зиду." А начини велику трпезарију, по здању највећу, уметништвом делатеља, кухињу и пекару, устројене у пространство. Па начини и игуманију, неко чудно дело и повести достојно, и саздавши све по реду и у лепоти, покрива многим оловом.
А посред свега овога он подиже добролепни и боголепни храм, који унутра има велику дужину и ширину, а висину толику, да се умарају и очи оних који гледају. Држе га стубови од мрамора извајани, и ишаран је разним сводовима. А споља састављен је многочудно од углачаног мрамора, црвенога и уједно белога. И камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, предивно састављен вештином да изгледа као да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили. А златне и сребрне сасуде, и свештене одежде и свилене тканине, које су имале бисере и драгоцено камење, не могу их ни описивати.
Толики и такав храм саздавши, предаде Богу Сведржитељу. Затим дозва и равна анђелима настојатеља онога братства, по имену Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом.
Приложи манастиру многа села и приходе по различним местима своје области за потребе братији, као што и до данас стоји и у премудрој његовој хрисовуљи, показујући његову жељу и усрдност к Богу, и ово све њему уручи.
Затим подиже и цркву од основа добром посетитељу великоме Николају, близу манастира споља, за свагдашње слављење његово. А и унутра у манастиру, с јужне стране великога олтара постоји други олтар у част и славу овога светога оца. Ово је дакле овако изгледало.”
12. Natpis na kosovskom mramornom stubu despota Stefana Lazarevića (motivi)
Natpis je sačuvan u prepisu unesenom u jedan rukopis s kraja 16. veka, a sastavljen je u proleće ili leto 1404. godine. Natpis je kratak – kao što priliči natpisu na spomeniku – neobičan i privlačan već svojim oblikom: umesto pisca, u njemu se čitaocu, kao antropomorfno biće, obraća sam stub: „Čoveče koji stupaš na srpsku zemlju, bio ti došljak ili si odavde, ko si da si, kada dođeš na polje ovo koje se zove Kosovo i vidiš da je celo puno kostiju mrtvih, a s njime i kamenu prirodu, mene… kako ustpravno stojim, da ne prođeš!“. Govor stuba kasnije postaje intimniji, počinje da ređa vrline kneza Lazara i njegove vojske. Vidljivi su prizvuci antičke tradicjie i elementi viteške poezije (u delovima gde se govori o kosovskim junacima). Koncepcija natpisa je antička, misaoni i osećajni fon je religiozan po shvatanju mučeništva i nebeskog carstva, rečnički je blizak crkvenom pesništvu. To je duboko pesnički spis po svojoj idejnoj i osećajnoj suštini i po načinu kazivanja.
13. Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića: pristupi u tumačenju ovog dela
Problematično je pitanje o ponovnom viđenju (Kakvo to viđenje i sjedinjenje želi pisac?)Postoji nekoliko mišljenja. Većina tumača je bila sklona traženju stvarne istorijske ličnosti. Radojčićeva pretpostavka o Stefanovom pozivu bratu Vuku predstavlja samo jednu mogućnost iznalaženja istorijske osnove. Piščeva želja za sjedinjenjem sa primaocem može se, međutim, posmatrati i kao opšte mesto.
14. Osnovni motivi u Slovu ljubve
Sastavljen je 1409, ima oblik poslovnice upućene despotovom bratu Vuku i njegovim pristalicama. Poslanica se sastoji od 10 strofa, od kojih svaka ima drugi broj stihova, a svaki stih drugi broj slogova. Akrostih koji povezuje strofe kazuje naslov spisa; prve dve reči kojim počinje prva strofa sadrže ime autora. Pesma je vedra, a tu vedrinu pojačava slavljenje prirode i pozivanje mladića i devojaka na ljubav. Motiv čulne i motiv duhovne ljubavi provlače se kroz celu pesmu.Osećanje prirode i misao o čulnoj ljubavi čine ovu pesmu originalnom u našoj srednjovekovnoj književnosti. Despot Stefan je naš prvi pisac koji prirodu ne prikazuje simbolično, već realno. Opisivanje prirode potiče iz ličnih osećanja i ono je subjektivno, pesničko.Na početku, posle obraćanja i pozdrava, u drugom stavu, opisuje se kosmička lepota. Već u sledećem stavu despot iskazuje šta je ljubav. Slovo ljubve se završava porukama za ljubav: obraćanje mladićima i devojkama; pisac i primalac poslanice su razdvojeni : sve prepreke da nestanu; ponovo da se sastanemo i vidimo. Ljubav je viđena kao sveobuhvatna ili vrhunska vrlina.Grubo podeljeno, Slovo ljubve bi, bez prvog uvodnog stava, činila tri dela: ljubav, delo ljubavi i poruke za ljubav.
15. Особености Житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа

Прва деценија 15. века. Константин Филозоф пореклом је Бугарин. Није био свештеник, а у Србију је са породицом пребегао због несигурне ситуације у својој земљи. Године 1410. долази у Београд, где му Стефан Лазаревић (као и многим другим страним писцима) пружа уточиште на свом двору. Усавршава се и учествује у дипломатским мисијама. Водио је школу која је пружала више образовање. После смрти дспота Стефана, прелази у Бањску (1427), а затим умире (1439).
Житије је писано 1433–1439. по заповести патријарха Кир Никона и дворских начелника (што је дато у самом наслову). Поред овог, писац даје још један, легендарни разлог – јунак житија му се јављао три пута у сну. Оквир текста је урађен по прописима житијне схеме: увод - домовина и рођење (владарски лик и задужбине), а и на крају се види везаност за схему – смрт у лову и жалост, сахрана и похвала. Међутим, унутар ове структуре постоје извесне трансформације мотива, те су уочљиве новине у приказу отаџбине. Константин је овде подстакнут узорима из античке историографије и биографије (Херодот, Тукидид). Историјски простор се шири, јунак се пореди с Александром Македонским (истицање изванредних предака → изванредност јунака).
Темељно се описују домовина јунака и његови родитељи, помињу се природна богатства Србије (територије, клима, рудна богатства, реке, ваздух), карактерне црте Срба (милостиви, дружељубиви, храбри); при том се алудира на то да особине народа утичу на појединца (антички став).
Када говори о родитељима јунака, аутор даје подробну генеалогију. Кнезу Лазару посвећује доста пажње, даје његову сажету биографију, говори о његовим владарским заслугама (ктитор и духовно узрастао човек). О Милици, Стефановој мајци, говори се да је из племићке лозе (Немањићке, Вуканови наследници).
Опис владавине је историјског карактера на житијним основама, а значајно место заузимају битке и походи које јунак чини борећи се на Бајазитовој страни. Историјски приступ је потврђен у навођењу деспотових непријатеља и нпр. у документованој историји Тамерлана. У опису Стефанових непријатеља, Константин само на почетку прибегава житијном обрасцу (противник „ђаволом подстакнут“), касније историјски. Пажња се поклања и Стефановој задужбини, Ресави, али нов је опис Београда као престонице Србије. Раније се помињао само узгред, као „Милутинов град“. Код Константина се пореди са Јерусалимом. Представља грађевине деспота Стефана и приповеда шта се у ком делу налази.
Добра композиција. Остварује акростих на почетку, где пасуси почињу са првих 10 слова азбуке. Уведена је и паралела са Мојсијем, алудирањем на 10 божјих заповести и таблице закона. У делу постоје још два акростиха, у којима писац износи поруку и похвалу јунака. У другом је акцентован лични однос писца према јунаку, где он говори о својој тузи за Стефана. У наслову је Стефан атрибуиран као славни и благочастиви.
У делу се истичу духовна својства јунака, али се доста полаже и на историјски моменат. Каже се да је Стефан у раној младости био изванредан, истиче се жеља младог јунака да надмаши оца (говори да ће подићи лепшу и бољу цркву од њега). У његовом опису присутна је и телесна лепота и истицање снаге, што није било могуће у житијима 13. и 14. века. . За Стефана се каже да је био „као сунце поред звезда“. Истакнути су његов сензибилитет за уметност и беседничка вештина. У једном делу, Константин Филозоф даје каталог Стефанових заслуга, истиче то да је водио битке и показивао мудрост. Његов значај је индиректно наглашен и чињеницом да је познат и у најудаљенијим крајевима (Грчка, Египат). Директна карактеризација је, дакле, спроведена на 4 плана: 1) одлука да надмаши оца, 2) директним говором пред Бајазитом, који схвата Стефаново кајање и процењује његову вредност. 3) део деспотове повеље, 4) односи са братом Вуком, где је употребљен редак управни говор. Индиректна карактеризација изведена је на крају, низом библијских паралела: као Аврам је примио жедне, Јосиф по лепоти, ратник место Самсона итд.
Истиче се објашњење Стефанове фигуре, лице без очију. Кроз поглед се открива Стефанова мисаоност и духовност. Стефан, српска глава, умире на месту симболичног назива: Главица. Константин позива на плач поводом Стефанове смрти 6935. године у 19. дан, 7. месеца, у суботу, у 5 часова. Тада као да је ударио гром и оставио таму у крају. Овде се трагедија владара преноси на читаву ситуацију и знамење опасности. Писац даје хиперболичну слику жалости, где су људи попадали, мајке не гледају децу, људи гребу лице, коњима режу гриве, иконе лете…
Константин доста говори о Ангори и Стефановој храбрости, а повратак је дуг и раслојава се на низ детаља. Дате су паралеле са античким ликовима, аврлине које Стефан поседује везане су за његову владарску делатност, у којој држи равнотежу у односима са истоком и западом. Ту су још и оружје, јахање и молитве, који указују на испуњен духовни живот јунака.
У оквиру жтија, дат је микро-портрет кнегиње Милице, која управља земљом до Стефановог пунолетства. Она је овде славна, мудра и мужаствена, поседује многе врлине. Лепо је осликана и Јефимија, која смирује милицу у сукобу Бајазита и Стефана и саветује је да одбаци страх у драматичном тренутку.

16. Мотив домовине и мотив родитеља у Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа

Увод - домовина и рођење. Унутар структуре постоје извесне трансформације мотива, те су уочљиве новине у приказу отаџбине. Када говори о родитељима јунака, аутор даје подробну генеалогију. Кнезу Лазару посвећује доста пажње, даје његову сажету биографију, говори о његовим владарским заслугама (ктитор и духовно узрастао човек). О Милици, Стефановој мајци, говори се да је из племићке лозе (Немањићке, Вуканови наследници). Дат је микро-портрет кнегиње Милице, која управља земљом до Стефановог пунолетства. Она је овде славна, мудра и мужаствена, поседује многе врлине. Лепо је осликана и Јефимија, која смирује милицу у сукобу Бајазита и Стефана и саветује је да одбаци страх у драматичном тренутку.
Пажња се поклања и Стефановој задужбини, Ресави (Манасији), али нов је опис Београда као престонице Србије. Раније се помињао само узгред, као „Милутинов град“. Пружа се географски опис Србије, карактерне особине њеног народа, посебна целина је посвећена становништву и монасима, Дунав се представља као рајска река а престоница Београд се упоређује са светим градом Јерусалимом и представљају се његове заслуге за град.

17. Molitva Bogorodici Dimitrija Kantakuzina (оsnovni motivi)
D.K. je originalan književnik koji je ostavio za sobom dela raznih žanrova – himnografske, hagiografske i epistolografske spise. On je Srbin grčkog porekla iz novog Brda, a porodica mu je bila uglednog vizantijskog roda.Pre svega je pesnik. Pesma Bogorodici – pun naslov: Molitva sa umiljenijem Presvetoj Vladičici našoj Gospođi Bogorodici i s malom pohvalom, tvorenije Dimitrija Kantakuzina u stihovima.To je dugačka pesma u pravim, silabičkim stihovima, sastavljena od 77 strofa po 4 stiha, anaforski izjednačena, izvanrednog ritma i melodije. Jedinstvena po svom žanru u srpskoj književnosti, ona pripada „umiliteljnoj“, pokajničkoj crkvenoj poeziji. Kao i sve ostale ispovedne pesme vizantijske i ova je cela u sumornom meditiranju o smrti, grehu i strašnom sudu, ali nije pesimistična. Njena je misao, naprotiv, građena samopouzdanjem u veliku moć Bogorodice, kojom se spasava duša koja je spoznala svoju grešnost. Stoga je pesma ostvareni luk pokajničke „metanoje“ – od plača do trijumfalnog i radosnog očekivanja milosti. Van kruga liturgijske himnografije, ovo je delo živelo kao monaška meditativna lektira, čitana uz Psalme Davidove.
18.Funkcija anafore u Molitvi Bogorodici Dimitrija Kantakuzina

Molitva Bogorodici je sastavljena od 77 strofa od po 4 stiha I proučavaoci smatraju da se može podeliti u 4 celine: u prvoj autor (lirski subjekat) sagledava I iznosi svoje mnogobrojne, teške grehove; u drugoj razmišlja o smrti I stradanjima grešnika u paklu a u trećoj o prolaznosti I životnoj sujeti, dok se u četvrtoj obraća Bogorodici za spas (nju moli da mu pošalje mirnog anđela svetlosti (velikim slovom?), posvećuje joj pohvale a jednu strofu komponuje po ugledu na Akatist Bogorodici (Raduj se…)). Kroz sve strofe se sprovodi anafora koja je i dominantna stilska figura u ovoj pesmi. D. Kantakuzin pri za započinjanje stihova koristi gotovo sve vrste reči – imenice, prideve, glagole, priloge, predloge pa čak i rečce i uzvike (pr. „Svih cara i Boga mati dobra/svih tvorca rodi jedina/svih život, svetlost i blagost/svih željnih i dobrih kraj“; „Plači, dušo moja kukavna, plači/plači srce s utrobom, plači/plačite, oči, neprestano plačite/plačite, udi svi moji, plačite“; „Avaj moje pogibelji voljne/avaj kakve smrti čekam mučne/avaj ljutog razlučenja duše/avaj bez konca mukama ću biti.“). Nekada koristi istovetnu reč na početku svakog stiha u strofi a nekada istokorenske varijante („Odakle da načnem plakati, Devo/odakle da načnem moliti se, dobra/od kojih govora ili reči, čista/od kakva srca, od koga jezika?“). Anafora u delu ima više funkcija, ističe ispovedni karakter teksta, uvodi razne kvalifikative i hiperbolične slike i pojačava njihov efekat, uvodi biblijske paralele i teme Strašnog suda, kroz nju se iskazuje moralno vrednovanje i ističe izuzetnost i dubina grehova autora a doprinosi i opštem liričnom utisku. Za nju Kantakuzin vezuje i figure kao što su hiperbola, sinonimija, antonimija, apostrofa…

19.Opšta mesta u Žitiju svetog Aleksija Božjeg čoveka

Žitije svetog Aleksija Božjeg čoveka je nastalo u Siriji i posvećeno je hrišćanskom podvižniku koji je živeo krajem 4. i početkom 5. veka, a čije mošti danas leže u crkvi Svetog Bonifacija u Rimu. Na staroslovenski je sa grčkog prevedeno u 10. veku, a najstariji srpski prepisi ovog žitija potiču iz 14. veka. Delo je komponovano u skladu sa simbolikom broja 17, 17. mart se pominje u podnaslovu a žitije opisuje tri perioda Aleksijinog života od po 17 godina (između prva dva nema konkretne naznake da je razgraničenje baš ova godina, ali se to zaključuje po motivu sklapanja brak što je tada bilo karakteristično za taj uzrast, dok treći govori o povratku iz Rima). Pisac se ne upušta toliko u psihološko tumačenje događaja koje predočava već uvodi uopštene motive. Žitije počinje predstavljanjem Aleksijinih roditelja, oca Jefimijana i majke Aglaise, njihovog bogatstva, ali i pobožnosti i milosrđa. Aglaisa se kao nerotkinja obraćala Bogu molitvama i molbama da im podari sina, što je Bog i uslišio. Potom su prikazani proces detetovog obrazovanja („nauči svu gramatiku i crkvenu istoriju i postade veoma mudro“) i venčanje sa nevestom iz carskog roda. Od svoje zaručnice se na dan venčanja i oprostio, ostavivči joj prsten i rekavši joj da će između njih biti Bog. Ovaj deo predstavlja preokret i, budući da je uveden bez psihološke pripreme, deluje neobično. Aleksije zatim brodom stiže u Laodikiju, grad Magnareju, i na obali se u formi molitve obraća Bogu tražeći da ga spasi od sujetnog života. Tada počinje njegov novi život, bez materijalnih dobara i u društvu prosjaka, uz stalan post i pričest. Opšti motiv koji autor sada uvodi je motiv potrage, njegov otac šalje za njim sluge koje na njega nailaze ali ga zbog fizičkog preobraženja koje je posledica drugačijeg načina života ne prepoznaju. Narednih 17 godina Aleksije provodi u „priprati Svete Bogorodice i ugodi Gospodu“, do trenutka kada od strane crkvenjaka biva prepoznat kao čovek dostojan carstva nebeskog na koga su mu u snu ukazivali Bog i Marija. Zbog odjeka kojeg je to imalo u narodu, vraća se u Rim, kod oca, znajući da ga ovaj neće prepoznati. 17 godina provodi u domu svog oca, od njegove strane zbrinut, iako nepoznat, ali od strane slugu ponižavan i stavljan na velika iskušenja, gde se i demonstrira ogromna duhovna snaga. Na njega potom u crkvi upućuje nevidljivi glas iz oltara savetujući narodu da potraži Božjeg čoveka koji će se moliti za njih, a koji je u Jefimijinom domu. Već na samrti, Aleksije im daje hartiju na kojoj je ranije napisao svu istinu. Slede prizoru teške tuge i očaja roditelja, supruge koja ga je sa njima čekala ali i svih okupljenih ljudi koji su, stekavši se pored njega, iscelili svoje rane. Odar na koji su ga položili odnose u crkvu Sv. Bonificija na osvećenje, a 17. dana njegovo telo su stavili u za njega izrađen zlatan kovčeg iz koga je isticalo miomirisno miro kojim su se bolesni isceljivali.

20. Карактеристике апокрифа као књижевног жанра

Апокрифи – apokrifos (тајни, скривени), текстови сродни канонским, али их црква није никад сврстала у канон. Писани због побожне радозналости верника, који су желели да сазнају више од онога што је Библија пружала. Радо су читани, брзо и лако су се ширили. Често су служили за ширење моралних или јеретичких учења. Црква их је стављала на пописе забрањених књига. Снажно су утицали на ликовну уметност, инспирисали фреске у манастирима (нпр. муке грешника у паклу). Почели да се јављају на блиском истоку, око 2. века. Тематиком и књижевним особинама занимљиво структуирани; различите верзије и варијанте. Постоје две велике групе: 1. старозаветни (о стварању света, о библијским патријарсима, откровења), 2. новозаветни (јеванђеља, јеванђељске приповести, дела апостолска, посланице,…) У 9. веку преведени су најзначајнији апокрифи са грчког и латинског, тако да утичу на нашу усмену и писану књижевност, и фрескосликарство, где имају највидљивији утицај.

21. Композиција апокрифа Откровење Варухово

Настао током 1. или 2. века, писан на хебрејском. Делимично се ослања на Прву књигу Мојсијеву. Снажно заступљена фантастика. Варух тугује због разарања Јерусалима. Послат му је анђео да му открије све тајне Божије. Путовање: више просторних целина, које су омеђене, али је њихова величина непојамна људским очима. Величина простора се приказује преко времена путовања (7 дана). Прво небо: призор грађења Вавилонске куле – динамично, наглашава се тегобност подухвата. Бог има даје различите језике. 2 небо: море и змај који отпија одређену количину воде из њега. Призор сунца. Гром разлучује светлост од таме. Месец, облаци.

22. Књига о Адаму и Еви и библијска прича о првим људима и њиховом греху

У првом плану је њихов живот након изгнанства из раја. Полазиште састављача је библијска прича о стварању света. Две основне приче: Адамова и Евина. Адам је у рају имао све што је желео. Сагрешио је, изгнан је из раја, уснио је сан како ће родити Каина и Авеља и шта ће бити с њима. Сан се остварује. Рађање сина Сита, који је замена за Авеља. Сит показује снажне емоције, жели да помогне оцу и мајци. Адам је болестан, сва деца се окупљају око њега, мисле да болује јер се сећа рајских блага. Сит је спреман да му донесе нешто из раја. Адам прича о изгнанству из раја, окривљује Еву (Адамово гледиште). Прича о силаску Бога након сагрешења и о томе како није смео да изађе јер је био наг. Бог говори о казни због преступа. Ева би радо да подели болест с Адамом, али јој он каже да је то немогуће и налаже њој и Ситу да оду до раја. Они стижу пред врата раја која чува звер горгони. Бог шаље арханђела Михајла, он носи гранчице бора, кедра и кипариса. Адам прави венац. Евина прича: Адам је чувао рај с источне и северне стране, она са западне и јужне. Ђаво је ушао на Адамову страну и научио змију како да превари људе. Много више детаља него у Адамовој причи. Ђаво тврди да је земља коју човек обрађује његова, тражи од Адама да потпише уговор (који ће Христ својом смрћу поништити). Адам потписује да ће служити ономе чија је земља коју обрађује (Богу). Пост и покајање Адама и Еве. Адам умире и одлази у рај. Ускоро за њим и Ева. Арханђел Јоил прославља Бога. *У краћој верзији је само Евина прича, из венца с Адамове главе израста дрво од којег је направљен крст на којем је Христ разапет. Карактеризација – директна (кроз управни говор) и индиректна.

23.Osnovni motivi u apokrifu Jevanđelje mladenstva

Ovaj apokrif, koji nazivaju i Tomino jevanđelje, nastao je tokom 2. veka, a na srpskoslovenskom jeziku je poznat u pet prepisa koji potiču iz 14.,15. i 16. veka (i međusobno se znatno razlikuju). U odnosu na kanonska jevanđelja Novog zaveta, ovo se razlikuje detaljnim i celovitim opisom Isusovog detinjstva. Isusov lik je pažljivo psihološki građen, prikazan je kao nestašno dete koje se ponaša i kao čovek i kao Bog, govori se i o Hristovim moćima koje u detinjstvu nije uvek upotrebljavao na pravi način. Toma počinje jevanđelje isticanjem namere opisivanja detinjstva Hristovog koga je devica Marija rodila u Nazaretu, a potom se događaji opisuju hronološkim redom. Svaka Hristova reč se ostvaruje, bilo gnevna ili isceliteljska. Sa dve godine Isus je od blata sa zemlje stvorio dvanaest ptica, oživeo ih i vinuo u nebo, ali je i osušio dete književnika Ananija jer mu je rasturilo barice koje je u igri napravio i kletvom ubio dete koje mu je skočilo na rame. Josifu saopštavaju da, ukoliko žele da ostanu među njima, dete mora naučiti “da blagosilja, a ne da kune decu našu.“ Uvidevši potrebu za obrazovanjem petogodišnjeg Isusa, Josif ga odvodi kod učitelja koji će sa detetom zapravo zameniti uloge čuvši njegovu mudrost i zaključivši da „dete nije od zemnih, ili je Bog ili anđeo.“ Nakon toga Isus, pominjući svoju božansku prirodu o kojoj ima punu svest, plodovima za zdravlje stade iscelivati one koji su pali od njegove kletve. Sledeći podvig koji je učinio je vaskrsavanje dećaka Zinoja koji je pao sa visokog zdanja. Ta Isusova sposobnost se pominje u još dva navrata, kada je vaskrsao padnika palog sa građevine i bebu koja je umrla u majčinom krilu. Pominju se još neka pozitivna ali i negativna čuda: mladiću je vratio stopalo odsečeno sekirom, sa šest godina majci je doneo vodu u platnu, sa osam godina istegao deblo potrebno ocu za rad, bolesniku je povratio vid, Josifovog sina Jakova je iscelio od ujeda zmije dok je narednog učitelja prokleo i decu koja nisu želela da se igraju pretvorio u svinje. Čitava struktura apokrifa je bazirana na principu smenjivanja dobrih i loših dela Isusovih počinjenih u detinjstvu rečju, a on je prikazan kao blagodatno ali i srdito dete koje katkad ne poštuje ni roditelje. U delu se ističe i Hristova mudrost koja nadmašuje mudrost učitelja, lekara i propovednika a koju priznaju i fariseji. Jevanđelje se završava proslavljanjem Marije i samog Isusa koji mudrošću i telom „učini velika čuda.“

24.Prizori muka u apokrifu Hod Bogorodice po mukama

Ovaj apokrif najverovatnije potiče iz 6. veka, a sačuvani su srpski prepisi u dve različite varijante iz perioda od 14. do 17. veka. Nastao je pod velikim uticajem tematski srodnog Viđenja apostola Pavla a ova dva apokrifa poslužila su Danteu Aligijeriju da napiše Pakao. Bogorodica umoljava sina Isusa da joj omogući da poseti pakao i da se pomoli za grešne i sa arhanđelom Mihajlom i mnoštvom anđela ga obilazi. Nadalje delo obiluje naturalističkim scenama pakla sa velikim repertoarom muka onih koji u njemu ispaštaju za grehe u ovom životu. Osnovni književni postupak pri opisivanju muka je gradacija, svaka muka je adekvatna stepenu težine greha od kojih su sedam, pobrojanih na početku u katalogu, neoprostivi. Takvi su odbijanje od Hrista, zatvaranje od suseda, skrnavljenje sopstvene duše i tela i neverovanje u Gospoda Boga, nepoštovanje crkvenih zapovesti, rodoskrvne veze, uskraćivanje milostinje sirotima koji prose u ime Božije i nedolaženje u crkvu na svetu nedelju, petak i velike Gospodnje praznike. Pakao je prikazan više kao apstraktan prostor koji zauzima sedam nebesa, Bogorodica prolazi kroz njegove razne delove gde biva suočena sa najstrašnijim prizorima muka. Muče se i žene i muškarci, i mirjani i sveštenička i monaška lica, a osuđuju se podjednako i konkretna ogrešenja o veru i ostala. Ljudi koji su počinili neverstvo su povezani ognjenim lancima, čedomorke su takođe vezane i iz njih ispadaju crvi, na večni plač su osuđeni oni koji nisu verovali u ime Oca i Sina i Svetoga Duha dok one koji nisu verovali da se od Bogorodice rodi Hrist prekrivaju kipuća smola, plameni očnjen i gmižuće zmije. Na južnoj strani nalazi se ognjena reka u kojoj su do pojasa potopljeni oni koji su dobijali kletve od svojih roditelja, do prsa koji nisu poštovali svoje kumove, do grla koji su jeli ljudskog mesa a do vrha koji su se krivo kleli časnim krstom. Čovek koji visi i kog jedu crvi je zelenašio, a u nekim prizorima su greh i kazna simbolički vezani pa je tako čovek koji je klevetao svoje susede obešen za jezik a žena koja je prisluškivala, svađala se i klevetala za jezik. Na zapadnoj strani Bogorodica vide ljude koji su bili u mogućnosti a nisu išli nedeljom na jutrenje, koji sada leže na ognjenom oblaku i po kojima gmižu zmije, zatim drvo na kome su visili ljudi, klevetnici, zlotvori, vračare i krivotvorci, na udicama obešeni za jezik, uši, veđe ili srce. Iguman koji se nije povinovao Božjoj volji i koji je crkveno imanje razdavao bludnicama visio je za nokte i od glave do pete bio obavijen zmijom koja mu je ulazila u usta, književnika koji je ljude učio Božjoj volji ali je sam nije poštovao rastrzale su zveri a kaluđerima koji su činili blud crvi su jeli meso sa lica, popadije koje su se kao udovice udavale gorele su u vatri. U ognjenom jezeru nalazili su se Jevreji koji su raspeli Hrista. Sve ove slike propraćene su dijalogom arhanđela Mihajla i Bogorodice, koja daje poučne komentare i saoseća sa grešnicima. Svoju empatiju izlaže i Gospodu, govoreći mu da patnje više ne može gledati već bi se i ona mučila sa njima, i sa svim svetima moli se za hrišćane i od Boga traži oprost. Zbog suza majke on im oprost i daje zbog čega ga anćeli, apostoli i mučenici jednim glasom slave.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License